Marion Beton (83) jedna je od devet miliona Britanaca koji osećaju posledice usamljenosti, ali ova udovica je odlučila da tome stane na kraj.
“Vratila sam se nedavno kući nakon druženja sa svojim unukom Feliksom i zavalila se u fotelju umorna, ali srećna. Međutim, što sam duže sedela, praznina mog doma postajala je sve očiglednija i to je počelo da me izjeda. Nedostajao mi je moj pokojni suprug Hari, koji je umro pre tri godine. Zajedno smo proveli više od pola veka“, ispričala je Marion za Dejli mejl.
“Poput čoveka kojem amputiraju ruku, a on i dalje ima osećaj kao da je ruka tu, tako i ja osećam Harijevo prisustvo stalno, ali razgovarajući sam sa sobom među praznim zidovima možete samo da počnete da preispitujete sopstveni zdrav razum. Sada, umesto da sažaljevam samu sebe, fokusiram se na sve ono što osećam dok sam u društvu svoje porodice. Kad ostanem sama, uzmem neku zanimljivu knjigu s police i udubim se u njene stranice”, kaže Beton, koja je i sama pisac.
Svi u sebi imamo moć
“Odjednom, samoća postaje dragoceno vreme za razmišljanje, u pozitivnom smislu. Hvala Bogu što sam sposobna to da učinim – da osvestim samoću u svojoj glavi i ne dopustim da me preuzme. To je veština koja omogućava da mi život bude ispunjen i značajan, bez obzira na to koliko vremena u danu provedem sama. Vidite, ja odbijam da budemstereotip usamljene starice. Zašto i bih? Kad vratim svoja sećanja unazad, imala sam bogat i zanimljiv život, a ni sad se ne osećam ništa drugačije. Osećam se kao 20-godišnjakinja. Izgledam starije, ali nisam zbog toga manje čovek”, smatra Marion.
Mudrost naših starih o lečenju bolesti: Pre posete doktoru, prvo isprobajte ovo! (RECEPT)
“Naravno, moram da prihvatim činjenicu da sam već u redu pred Božjim vratima. Izabrala sam i starački dom u koji planiram da odem kad dođe vreme. Ne želim nikome da budem teret osim profesionalcima koji su za to plaćeni. Želim da zadržim svojedostojanstvo do kraja, da me moji voljeni vide kao osobu kakva jesam, a ne kao bespomoćno stvorenje o kojem treba da brinu. Kakve god bile okolnosti, smatram da svi mi imamo moć u sebi da prevaziđemo usamljenost”, govori udovica.
Celog života se pripremala na ovo
I dok stručnjaci svakodnevno upozoravaju kako usamljenost ima iste posledice kao pušenje, ova starica kaže da je bolje da se svi jednostavno i fizički i emocionalno pripremimo na to i prigrlimo kao nešto neizbežno.
“Ja sam srećna što imam svoju porodicu i prijatelje pored sebe. Ali moj sin i njegova žena su zaposleni ljudi i žive prilično daleko od mene, tako da ne možemo da se viđamo svakog dana. Kao udovica, moram da živim, jedem i spavam sama. Otkad je Hari umro u 89. godini od posledica pada, ja nemam drugog izbora nego da prigrlim svoju usamljenost”, kaže Beton.
“Razmišljam drugačije od ostalih žena možda zato što sam se za ovaj trenutak pripremala celog života. Silno sam se borila protiv negative i usamljenosti još kao mlada žena i majka. Jednom sam morala da odem na poduže poslovno putovanje, bez supruga. Usamljenost mi je tada oduzela dah. Nedelju dana sam samo iščekivala kad ću se vratiti kući. Tada sam odlučila da više nikad neću dopustiti da mi osećaj usamljenosti oduzima užitke koje život pruža”, priseća se starica.
“To je nešto na čemu treba raditi. Poput zglobova i mišića kojima je potrebna vežba, tako i mozak zahteva trening da se ne osećate usamljeno kad nema nikoga oko vas. Kao zaposlena majka od 43 godine, počela sam namerno da idem sama u šetnju, jedem sama i ne tražim ničiju pomoć kad sam imala problema. To sam činila samo zato što sam znala da će doći ovaj dan, jer ipak je moj muž bio devet godina stariji od mene.
U međuvremenu sam identifikovala sve aktivnosti koje su me ispunjavale usamljenošću. Zanimljivo, gledanje televizije bila je jedna od njih. Čitanje, naročito poezije, deluje potpuno drugačije. Nakon čitanja se uvek osećam emocionalno zadovoljnom. Druženje s negativnim ljudima takođe me je umaralo i ostavljalo osećaj izolovanosti. Okružila sam se pozitivnim ljudima i počela da izbegavam one čiji me pesimizam proždirao. Život je dar s kojim se moja generacija polako oprašta. Dopustiti usamljenosti da preuzme kontrolu u bilo kojem razdoblju života ravno je zločinu”, zaključuje Marion.