Znaš, jednom je dovoljno… Samo jednom, da te pogodi neka tragedija onako jako i neizbrisivo i da se zauvek promeniš.
Jednom, i da za celi život ostavi trag na ono što si ti.
Jednom, i da zaboraviš koliko si nekad bio jak, izdržljiv i nepokolebljiv.
Jednom, i da shvatiš da si i ti samo od krvi i mesa.
Da nisi otporan na bol.
Da moć da na stvari gledaš ružičasto ponekad nije dovoljna da bi ti život bio ružičast.
Jednom, da bi shvatio da nekada ne držiš ti sve karte u rukama.
Da su nekada negde karte unapred podeljene.
Da tebi samo preostaje da partiju odigraš najbolje što možeš.
Da ne možeš uvek da imaš keca u rukavu i da se nasmeješ sa stavom „ja to mogu“.
I ponekad je u redu…
Da kažeš sebi da ne možeš, da ti je previše, da ti je potrebno jedno dobro plakanje.
Da želiš restart, da je čak i tebi preteško da to podneseš.
Da se požališ da život nije fer, da se dešavaju loše stvari u još lošijem tajmingu, da si bespomoćan, da je jače od tebe, da ponekad jednostavno ne zavisi od tebe.
Ali, onda…
Onda moraš da se ponovo sabereš, da sastaviš delove, da se pomiriš sa stvarnošću.
Onda u sebi moraš da nađeš snage da veruješ da će sve biti u redu, iako ti apsolutno ne izgleda tako.
Moraš da nabilduješ najvažniji mišić u telu – mozak, i da on bude jači od bilo koga.
Moraš da se potrudiš da odigraš najbolju partiju sa kartama koje su ti podeljene.
Moraš u lošem da pronađeš dobro, a u voljenima utehu.
Moraš da budeš srećan što si oduvek život shvatao kao avanturu od koje treba da se grabi ovde i sada, što nisi ostavljao stvari za neki drugi lepši dan i što nisi čuvao komplet zlatnih kašika za neke buduće specijalne prilike.
Moraš da prihvatiš da će te ovaj događaj promeniti zauvek i da više nećeš biti isti.
Možda se više nećeš osećati kao superheroj u telu čoveka,
Možda nećeš verovati da sa osmehom možeš da savladaš sve,
Ali, moraćeš… Da veruješ da možeš.