Jednoga dana bore će razvući duboke linije na tvom licu. Kolena će polako početi da ti otkazuju, kičma će početi da se savija prema napred. Šake će ti se ispuniti lekovima kojima nećeš ni znati ime, ali ćeš ih gutati brzo, nadajući se da će izlečiti svaki tvoju boljku.
Boljke će se primiriti, ali nikada neće potpuno nestati. Starost će učiniti svoje, još niko nije uspeo da je izbegne. Svega će ti biti dosta, nostalgija će početi da ti nagriza dušu, usamljenost će se odomaćiti u tvom srcu. Ipak, doći će i taj dan kada će te starost pitati gde ti je bila pamet…
…kada si gubio vreme sa ljudima koji te očigledno nisu zasluživali…
…kada si se nervirao zbog posla, zbog lošeg šefa, zbog kolega koje su ti zabile nož u leđa, onih pravih majstora licemerja i laži…
…kada si plakao zbog devojke koja te je izneverila, a ti si joj pružio svoje srce…
Gde ti je bila pamet dok si trošio beskrajno mnogo energije na sređivanje kuće, a ipak ti se nije svidelo? Kada si propuštao sve važne događaje sa porodicom da bi duže ostao na poslu i zaradio više novca kojim bi ponovo renovirao svoj dom?
Starost se ogleda u ogledalu u koje zuriš i pita: gde ti je bila pamet kada si gotovo izgubio zdravlje zbog posla, nezahvalnih ljudi, loših partnera, zbog neutoljive žeđi za još više novca?
Gde ti je bila pamet kada nedeljama nisi izlazio iz kuće, gde ti je bila pamet kada si mislio da ne izgledaš dovoljno dobro, da nisi dovoljno pametan, dovoljno uspešan i da nikada nećeš dovoljno vredeti?
Gde ti je bila pamet kada si sebe stavljao na poslednje mesto i gledao da svima ugodiš, kada je sve bilo uzalud – ti ljudi to nisu zaslužili. Gubio si vreme na nezahvalne ljude umesto na one koji su zaista želeli tvoju pažnju.
Gde ti je bila pamet kada si se vodio tuđom pameću, kada si se očajno trudio da uđeš u tuđe cipele, da ispuniš tuđe zamisli i očekivanja, pa si gradio život kao da je od plastelina, samo da se uklopi u nečiji tuđi šablon razmišljanja? Kaja je korist sad od toga?
Da li će ti se neko zahvaliti? Da li je vredelo da se stalno osvrćeš oko sebe i živiš sa mišlju – šta će drugi reći?
Starost te pita – gde ti je, bre, bila pamet, čoveče? Da li je vredelo? Da li su vredele suze, sve nervoze, sve žrtve i sve neprospavane noći za ovo što si danas?