Ruskinja po imenu Elena pre deset godina se udala za muškarca iz Egipta i od tada živi u haremu.
Nekada je sanjala da postane astronaut, glumica, proizvođač parfema, i da živi u toploj zemlji blizu mora. Ipak, sudbina je odlučila da se od svih snova ostvari samo poslednji.
Evo kako je brak i selidba u Egipat uticala na Elenin odnos sa njenom prodicom i kako njen život sada izgleda!
Detinjstvo ne pamti kao srećno
“Dok sam išla u školu, mnogo puta sam dobila batine i bila ponižena jer sam bila buckasta. U 11. godini sam drastično smršala i plašila sam se da progutam i pljuvačku, verujući da je i ona puna kalorija. Drugi učenici jedva su me prepoznali kad se raspust završio. U 17. godini započela sam studije psihologije, u 21. da radim u turističkoj agenciji, a u 25. godini otišla sam da posetim Egipat. To je bilo 2002. godine.
Na prvi pogled sam se zaljubila u ovu zemlju, njenu istoriju i more. Sedam godina kasnije dobila sam ponudu za posao recepcionerke hotelu u Hurgadi u Egiptu.
Uslovi su bili toliko dobri da je čak i moja majka, koja se protivila mom razmišljanju da napustim Rusiju, rekla – Idi!
Odmah sam bila upozorena na opasnosti. Rekli su mi da budem pažljiva,. U hotelu su bila dva menadžera poznata po romansama sa turistima. Ipak, očigledno “nisam bila dovoljno pažljiva”, jer je jedan od njih godinu dana kasnije postao moj muž.
Kako je počela romansa
On je počeo da obraća dosta pažnje na mene. Slao mi je poklone, cveće, kupovao hranu, insistirao da mu pošaljem poruku kad se vratim s posla u stan, iako me je on vozio bukvalno 5 metara od ulaznih vrata. U početku me fizički uopšte nije privlačio. Nisam razmišljala o vezi s njim, čak sam ga upoznala s jednom prijateljicom iz Moskve, misleći kako bi oni bili super par.
Bio je dobar, pristojan, imao je sjajan smisao za humor. U početku smo bili samo prijatelji, ali sam primetila da on gaji druga osećanja. Išli smo u duge šetnje, putovali zajedno u Kairo. A onda smo, eto, odlučili da se venčamo!
Eto, moj san se ostvario – živim u toploj klimi pored mora, a kroz prozor vidim peščanu planinu!
Život u hotelu
Moj muž je nastavio da radi u hotelu koji nas je spojio, a ja sam živela kao kraljica, mada nikad nisam razumela zašto. Osoblje je čistilo moju sobu, jeli smo u restoranu, naša prva ćerka uživala je na plaži. Danima sam s kolicima izlazila na plažu, sedela kraj njih, čitala ili gledala u more. I u jednom trenutku bila sam umorna od tolikog odmora!
Kad sam drugi put zatrudnela, još uvek smo živeli u hotelu. Onda je moj muž odlučio da promeni posao i preselili smo se u stan, gde sam morala da radim svašta – čistim, kuvam i brinem o ćerki i novorođenom sinu. Nisam baš umela da kuvam, ćerka Džanet je tada imala tri godine i bila je ljubomorna na brata Adama, koji je sa druge strane imao užasne grčeve i zbog kojeg noćima nismo spavali.
Bila sam spremna da ostavim sve i pobegnem nazad u Moskvu. Možda bih to i uradila da je Adam imao ruske papire i da smo mogli da odemo svi zajedno. Moja majka se razbolela, a nakon toga je moj sin dobio rusko državljanstvo i svi smo ponovo bili zajedno.
Postepeno, naša veza je prerasla u veliko poštovanje i prijateljstvo, a vezu nam je dodatno učvrstila još jedna ćerka. Zahvaljujući našoj deci, mi vidimo svet onakvim kakav zaista jeste, iskreno volimo i prihvatamo jedno drugo sa svim vrlinama i manama. Moj muž je, kao prvo i najvažnije, brižan otac koji je spreman sve da uradi za svoju decu, ali i za druge ljude.
Moj muž želi da zna sve – ko je šta jeo danas, koje dete je kad išlo u toalet i da li je sve u redu. Seća se svega što ima veze s decom, zna kad treba da prime vakcine, koju veličinu odeće nose, sve im kupuje sam. Kada je Adam jednom bio u bolnici, nije se odmaao od njega. Tešio ga je kada je primao injekcije, kupao ga, sve je on radio. Mislim da čak ni ja ne brinem za decu koliko on brine!
Nedavno smo išli u prodavnicu odeće. On je uzeo decu i mene pustio da sama u miru prošetam i pronađem nešto za sebe. Birala sam 40 minuta i otišla u kabinu da probam, pa sam ga pozvala da pogleda. Umesto odgovora kako mi stoji, poslao je ćerku da mi donese neku odeću koju je on izabrao. Ona mi je stvarno stajala savršeno! “Imaš pantalone koje sjajno idu uz ovo, a ja ću ti uzeto jedan novi šal kasnije”, rekao je. On je savršeni stilista!
Pitaju me koja sam supruga po redu
Ja živim u našem “haremu” koji broji sedam članova. Suprug, ja, troje dece i dve mačke. Ja sam mu jedina supruga! I kako mi se čini, tako će i ostati. Ako ništa, moj muž nije dovoljno bogat da bi mogao sebi da priušti nekoliko žena, jer svaka mora d aima isti tretman i svoju kuću.
Promena vere
Prvo što mnogi pomisle kad čuju gde i kako sam se udala, misle da sam promenila veru zbog muža. Zapravo, ja sam to uradila mnogo pre nego što sam ga srela. Niko nikoga ne može da natera ni na šta, a mislim da je promena vere zbog muža samo licemerje. Na kraju krajeva, muškarac muslimanske vere ima pravo da se oženi ženom bilo koje religije.
Jesam domaćica, ali nisam rob
Redovno idem u šetnje i družim se s Ruskinjama (ovde ih ima puno), vodimo decu na igralište, idemo na kafu, čaj, sok. Slobodno vreme provodimo kao i sve druge žene u svetu.
I pored svega, ponekad sam želela da odem
Bilo je perioda kada me je sve nerviralo – prljavština, mentalitet, insekti. Posebno insekti! Ovde se kaže da su uporni isto kao muškarci iz Egipta. Bubašvabe su veličine miša i imaju krila! Zbog njih me stalno komšije čuju kako vrištim.
Egipat je baš siromašna zemlja. Mnogo je siromašnih ljudi i mnogo smeća na ulicama. Na ovo se navikneš brzo, ali i dalje mi neke stvari u egipatskom mentalitetu smetaju. Na primer, kad čiste, istu krpu koriste i za sto i za pod. Prljave dečje cipele stavljaju zajedno sa čistim igračkama!
Ako imate problema sa samopouzdanjem, dođite u Egipat
Ako ste usamljena, pa i udata devojka, žena ili starija dama, a naročito ako ste puniji i imate svetlu kosu, ovde ćete biti zvezda! Čućete komplimente svaki dan i samopouzdanje će vam drastično skočiti!
Sigurno ćete biti i zaprošeni bar jednom, čak iako ste već udati, samo ako muž nije prisutan tokom prosidbe.
Kao i na svakom drugom mestu, i u Egiptu ima dobrih i loših ljudi, ali postoje stvari koje ih ujedinjuju. Egipćani su vrlo prijateljski nastrojeni i gostoprimljivi ljudi. Svojim gostima će dati sve što traže i to samo ono najbolje. Neće vam zameriti ako vaše dete nešto slomi ili isfleka. I nastaviće da vas čašćavaju fenomenalnom hranom. Uvrediče se ako ne pojedete sve i pozvaće vas sutra da nastavite gde ste stali.
Ako ženi date kompliment za njen novi prsten, ona će reći khudhha –uzmi ga. Naravno, ljudi to obično odbiju, ni sama nikad nisam pokušala da prihvatim takav poklon.
Ako dolazite u Egipat s detetom, spremite se na mnogo pažnje – mnogi će želeti da se igraju s njim i ljube ga. Ako ste otišli u supermarket i nemate dovoljno novca ili ste zaboravili novčanik, nikakav problem! Daće vam svu robu ako obećate da ćete doneti novac sutra! I niko nikad nije bio da se nije vratio da plati svoj dug!
Čudno me gledaju zbog kolica za bebu
Egipatske žene decu nose u rukama, pa kad vidite ženu koja dete gura u kolicima, odmah znate da je strankinja. Takođe, postoji neobičan običaj da žena nakon rođenja prvog deteta “dobija novo ime” po njemu. Kad sam rodila Dženet, tako su me zvali, a kad sam rodila Adama, zvali su me um Adam (Adamova majka). I ja im se odazivam, a isto važi i za muškarce – njih zovu imenom najstarijeg sina.
Stvar je u tome što je na istoku ime žene nešto veoma lično i ljudi na ulici nemaju prava da zovu ženu njenim pravim imenom. Muškarci jedni druge zovu “čoveče” ili “prinče”, a ako su baš bliski, oslovljavaju se sa “brate”.
Da li mi nedostaje moja domovina?
Na ovo pitanje ne umem ni samoj sebi da odgovorim. Ponekad želim da odletim u Rusiju, obično kada vidim fotografije dragih ljudi i poznatih mesta, kad vidim stvari koje me podsete na detinjstvo i roditelje. Želim da vidim svoje rođake. Ali, kad odem u Moskvu, više ne prepoznajem ni ulice. Kada ne dolazite 2-3 godine, nemate pojma više da nađete ni sopstvenu kuću, stvari se tako brzo menjaju.
I ja sam se promenila. Prijatelji mi kažu da sa hidžabom ne izgledam prirodno. Oni me znaju iz mog prethodnog života, znaju koliko sam otvorena i slobodna, pa su iznenađeni što sam pristala da nosim ovakvu odeću. Oni misle da ako sam obukla ove stvari, moram i da se ponašam drugačije. Ali, čak iako nosim hidžab iz religijskih razloga, ne znači da sam postala nešto što nisam.
Ponekad i odem na nekoliko dana, šetam kroz mesta koje volim i sretnem se s prijateljima. Ali, onda opet želim da se vratim u Egipat. Moj dom je sada tamo, sjajno se osećam, a i tamo ima ljudi koji žele i vole da me vide.